ПРЕПОДОБНОМ ПРОХОРУ










Код тебе доћи мислила нисам,
Сам си ме довео, Преподобни.
Како се скривено радује иксан
Кад осети да си му вољени.



Испробасмо стазе, шуму и реку,
Корачасмо степеништем и портом;
Отпричасмо у срцу и молитву неку,
Поразмислисмо тихо над животом.

Чудотворно миро твоје, Свети оче
Као некад, и сада цели, опамећује.
Моме неверју помози, учини да може
Суво, ледено моје срце да открављује.

Научи ме како Христов бити,
Како си се молио у испосници?
Како треба мени у молитви стајати?
Откриј део тајне вечне љубави.

Благодарим коленопреклоно, дивни,
С трепетом креће ми се душа;
Као да нису прошли векови силни,
У твом манастиру тебе живог она слуша.



Песма је написана за време боравка у манастиру Преподобног Прохора Пчињског, 24-26. септембра 2021. Фотографије су од тада. Испосница и пут до ње.

ПРОФЕСОРУ НА ЧЕТРДЕСЕТНИЦУ

Ново гробље, Београд
Ново гробље, Београд


Стајах крај гроба ти

Новог, једноставног,

Рекох што говори се тада.

Замишљах како упознасмо се

Давно, кад била сам млада.


Рекао си бићеш нам предавач

И да знаш језика девет. 

Некима се служиш, неке боље познајеш.

Одмерено, но не без страсти

Објашњавао си нам тај предмет.


Тек ћемо да откривамо, 

Сазнајемо и пишемо како

Била су радна твоја јутра

Цели дани и ноћи понекад.

А остала је молитва.  И душа.


Знао си да оплемениш

И знањем и разумевањем.

И данас над тим сам задивљена,

Никад према теби слободна

И у овој песми, овде, згрчена.


А сви смо обични.

Тако неумитно смртни.

Кад одемо, тако немоћни,

Једни другима потребнији

Него икад. Чезнемо за помоћи.


Отуда и овај стих,

Превише прост, превише тих.

Као поклон, као молитва.

Нека га само Господ чује.

Нека ти отвори врата Царства.  

ОЦУ ДИМИТРИЈУ НА ТРОЈИЦУ


Протојереј Димитрије Смирнов (1951-2020)
Протојереј Димитрије Смирнов (1951-2020)

Сишао је и на тебе Дух Свети

Као што сиђе на апостоле.

Показао си да се може Христов бити

И кад се кличе свему хришћанском: доле!


Служио си без одмора, непрестано

У руској земљи к`о њен прави слуга

Не штедећи се, делајући једноставно,

Показујући како да љуби друг друга.


Милионима си објаснио хришћанство. 

Неки схватише да то није историја,

Разумеше да то је стварно, делатно;

Заволеше истински Христа Спаситеља.


Оставио си завршена своја дела,

Оставио си одговорена питања,

Идеје дао за чињење, много посла.

Пропућених стаза има, буде ли старања.


Благодарни смо — мало је рећи,

А и празна су само слова.

Треба, попут тебе, отићи и стићи,

Примером својим сведочити Бога.


Знао си Христа, слободу имаш,

Многе си учио Божанству.

Молимо те, оче, помоли се да стекнемо

Труд да познамо Светлост Тројичну.

СВЯЩЕННОМУЧЕНИК ДУШАН ПРИЁВИЧ БУЧЕВСКИЙ (1906-1946)

Родился 15/28 сентября 1906 года в г. Плевля, на севере сегодняшней Черногории. Начальную школу и 4 класса гимназии закончил тоже в Плевля. Пятилетнее Духовное училище (серб. богословија) закончил в 1928 году в старом сербском городе и древней столици Сербии – Призрене (на территории Косова). Женился на Данице Мичёвич из г. Рудо (сегодняшняя Республика Сербска в составе Боснии и Герцеговине). В семье родились семеро детей: Зорка (1930–2019), Јелена (1932), Спасоје (1934), Новица и Ковилька (скончались вскоре после рождения), Милена (1941) и Стака (1943). 

Хиротонии: в дьякона (3/16 марта) и в священика (5/18 мая) – состоялись в 1929 году во время епископа Рашко-призренского Серафима, который и рукоположил его. Поставлен на место приходского священника бучевского прихода (окормлял деревни около г. Плеваля, обхватывая территории как нынешней Черногории, так и Сербии) и на этой службе остался до конца жизни. Практический экзамен сдал в 1936 году. Митрополит Петар Зимонич, будущий священномученик, наградил его красным поясом в 1940 году. 

Отец Душана, Новица Приёвич, каменщик и столяр, родился в деревне Херцеговачка Голеша (около г. Прибой, на территории Сербии, но недалеко как от Черногории, так и от Боснии и Герцеговины), а в Плевля поселился вначале ХХ века. Женился на Стаке Гогич из деревни Жидовичи недалеко от Плевля. Погиб как доброволец в сербской армии в сражении в д. Пренчани в 1912 году. Неизвестно где похоронен. 

Collapse )

Пятидесятилетие мужа


Первые стихи на русском

Мужу своему посвящаю;

За любовь и верность

Чуточку хоть возвращаю.


С днём рождения поздравляю

Любовь моя, моё чудо;

Бога с трепетом умоляю

чтобы не было нам худо.


Счастья тебе хочу милый

И отдыха творческого;

Чтобы у тебя были силы

Во главе очага семейного.


Помолимся полувековой вместе

Научиться жить смиренно;

Поблагодарим семейно все

И прославим торжественно.

ПУТ КА СМИРЕЊУ (проповед на Недељу о митару и фарисеју)

Господ је испричао причу – Он је увек саопштавао у причама нарочито важне ствари за нас, јер се оне памте лакше од простих поука. Два човека дошла су у храм да се помоле Богу. Један је био добар и живот му се састојао из добрих поступака, а други је био лош и његов живот протицао је рђаво. И тај добри човек благодарио је Богу за све: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем“[1]. А цариник (митар), лош човек који је радио прљав посао и чинио многе грехе – стајао је издалека и није чак смео ни да подигне главу ка небу, него је, ударајући се у груди, говорио: „Боже, милостив буди мени грјешноме!“[2] 

Collapse )

На Сретење Господње

Сретење Гсоподње, минијатура
Сретење Гсоподње, минијатура

Празник Сретења Господњег не само да симболички показује завршетек Старога завета и почетак рађања Новога завета, него је у њему скривен још и један дубоки смисао. Прво, он нас учи послушању.

„Када се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донијеше Га у Јерусалим да Га ставе пред Господа“[1]. Мајци Божијој нису били потребни дани очишћења, јер је рођење Њенога Детета произашло на чудесан начин, али без обзира на то Она је из послушања испунила закон који је у то време владао у њеном народу.

Закон је заповедао да се сваки рођени првенац посвети Господу. И Сретење Господње – то је дан када Младенца Христа 40. дана после Његовога рођења приносе у храм да га ставе пред Бога. „Као што је написано у Закону Господњем, да се свако мушко дијете које најприје отвори материцу посвети Господу и да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: двије грлице или два голубића“[2].

Жртва је приношена у знак очишћења и у знак благодарности Богу. Када човек благодари обично се то изражава тиме што он нешто узима од себе и дарује другоме. И при приношењу младенца у храм приносили су и жртву. Тада већина људи није имала новац и жртва је била установљена у виду приноса птица које су давали храму и оне су касније биле храна свештенослужитељима или службеницима у храму.

Collapse )

СВЕТОМЕ ЈОВАНУ

Једна од последњих слава са покојном Зором
Једна од последњих слава са покојном Зором


Добише те Јелисавета и Захарије

Кад скоро да више изгубише наду, 

Назваше те Јованом на чуђење опште

У пустињу ти оде рано и једе акриду.


Говорио си шта не воле да чују људи,

Јер обично би да остану у истом стању.

Обично одбија душа да се пробуди,

А ти си им говорио о покајању.


Да буду задовољни својом платом -

И ово беше твој  савет људима.

А и о блиском Царству Небеском -

Запањио си их и тим својим речима.


Славимо те и данас као Пророка, 

Као претечу Господњег, Крститеља,

Као Његовог рођака и пријатеља,

А за нас пред Богом дивног молитеља.

ПРОПОВЕД НА ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ - БОЖИЋ


Бадњи дан
Бадњи дан

Рождество Христово је велики хришћански празник. На празник је уобичајено да се свима честита, а честитање је по смислу те речи (рус. поздравлять) – жеља да човек буде здрав. Али, Христос је дошао на земљу не да нам да здравље или још један повод да седнемо за празнични сто са блискима по крви или духовно блискима. Он је дошао да нас спасе од нашег ужасног живота у греху. Грех је по својој дефиницији – живот без (изван) Бога. 

У очекивању празника срце људско пуно је торжествене радости толико да у њему нема места за свакодневне земне бриге. Васељена и звезде, људи на земљи и ангели на Небу величају, славе данас Рођење Господа нашега Исуса Христа – Који нам је донео наду на спасење. А ми? Да ли смо спремни за сусрет с Христом Који се рађа?

Митрополит Антоније Сурожски је рекао: „Бог долази на свет као рањиво, беспомоћно дете и говори: „Предајем се вама, радите од Мене шта хоћете“. И пред сваким од нас је питање: а шта ја радим с Њим, с том љубављу Божијом која ми је дата, с Тим Младенцем Који се рађа само ради тога да буде измучен на Крсту и да умре ради мене лично, а не само ради човечанства уопште?“.

Collapse )

О ВЕРИ КОЈА ГОРЕ ПРЕМЕШТА (проповед протојереја Димитрија Н. Смирнова у недељу пред Божић)

Поглед на пећину у Крњачи
Поглед на пећину у Крњачи

У недељу пред Божић увек се чита родослов Исуса Христа, набрајају се сви многобројни родови пре Њега. Шта је разликовало те људе чија смо имена данас чули – од свих осталих? Вера у то да ће доћи Искупитељ, да ће доћи Спаситељ. Та дубока вера била је та нит која везује не само по крви, него, што је најважније – по вери, вером. И када је Господ после Свога васкрсења сишао душом у ад, они који су живели обећањем доласка Спаситељевог, видећи Га, обрадовали су се, и Он их је извео отуда – самим тим сјединивши две Цркве, старозаветну и новозаветну.

После отпадања Адама од Бога, ум се Адамов помрачио и престао је да непосредно прихвата Бога. У Библији је речено да је он био изгнан из раја. Рај – то је општење с Богом, а изгнање из раја је губитак тог општења. Али Адам је слушао слово Господње које је говорило да ће доћи време када ће он бити спашен. И он је у то веровао и чекао је. Дуго је чекао, али је дочекао да буде изведен из ада. И сва деца Адамова су се поделила, као што се деле и до данас, управо према вери. Једни су веровали да ће Искупитељ доћи. А понеко је заборављао на то, одлазио у друге, лажне вере. Међу онима који су остајали верни Јединоме Богу и нису никада на Њега заборављали и коју су Му се молили, био је, на пример, Авраам. И та вера, како је казано у Писму, урачунала му се у праведност.

Collapse )